Од давнина је Параћин био значајна станица на раскрсници путева којима су пролазиле многе војске и освајачи: Келти, Авари, Словени, Римљани, Крсташи, Турци, Немци. . . Насеље Параћин се први пут помиње у повељи кнеза Лазара писаној 1375 године. Овом повељом он манастиру Лаври св. Атанасија дарује села у Петрушкој области и трг” Паракинов брод”.

Параћин се као село са тргом помиње и у другој повељи из XIV века, монахиње Евгеније. Претпоставља се да је Параћин име добио по броду-прелазу преко воде, односно по човеку званом Паракин који је чамцем превозио људе.Током времена то име је прешло у име Параћин. Турским хатишерифом из августа 1830. године Параћин је припојен Србији, али је стварну слободу добио јула месеца 1834. године, када Турци коначно напуштају ове крајеве.

Године 1861. Параћин добија статус вароши и полако стасава у значајан трговачки и занатски центар Србије. У Параћину је у другој половини XIX века радило око 300 занатлија и 160 трговаца. После ослободилачких ратова Србије са Турском 1876/77. године, када су Србији припојенa четири нова округа, велики број породица придошлих из новоослобођених крајева населило се у Параћину. По попису становништва из 1896. године, варош Параћин је имала 5 486 становника, док је у селима среза живело 23 800 становника.

До интензивнијег развоја индустрије долази крајем XIX, почетком XX века. Оснивају се фабрика вунених тканина браће Минх, фабрика цемента и фабрика стакла, па тако почетком XX века постаје значајно економско место у Србији. Данас је то модеран трговачки центар коме због географског положаја и важних комуникација прилазе и околни мањи градови.